Назив Топчидер долази од турске речи топчи — тобџија, и персијске дер — долина, јер се сматра да су уз долину потока Турци изливали топове. Кнез Милош је за изградњу свог Конака изабрао Топчидер, који је око пет километара удаљен од Београда, јер није желео да станује у вароши, на домак турских топова са Београдске тврђаве. У подножју Топчидерског брда и Дедиња, од 1831. до 1836. године, осим Конака изграђена су и придворна здања — црква, црквени конак, мали конак, касарна, апсана, механа и више економских објеката, а започето је и уређење парка, те је постепено формирана кнежева резиденција. Дуги низ година, Топчидерски конак служио је као Двор Кнежевине Србије. На спрату Конака, на углу који се види на разгледници, била је соба кнегиње Љубице.
Александар Дероко је о Кошутњаку писао: Кошутњак је био дворско ловиште, али отворено за Београђане. Све до 1903. године Кошутњак је био ограђен оградом од храстовог прућа, онако како су ограђена сеоска дворишта у Шумадији. Та ограда је уклоњена после те године и продата као грађевински материјал. Многе београдске куће добиле су затим паркете од те храстовине. Пре тога у Кошутњаку су слободно живела читава крда јелена са кошутама и срндаћа са срнама, а било је и зечева, фазана, па и лисица. Зими су нама деци давали по руковет сена да носимо у јасле. Срне нас се тада скоро нису ни бојале. Но убрзо после уклањања ограде сва крда су уништена.
Назив Топчидер долази од турске речи топчи — тобџија, и персијске дер — долина, јер се сматра да су уз долину потока Турци изливали топове. Кнез Милош је за изградњу свог Конака изабрао Топчидер, који је око пет километара удаљен од Београда, јер није желео да станује у вароши, на домак турских топова са Београдске тврђаве. У подножју Топчидерског брда и Дедиња, од 1831. до 1836. године, осим Конака изграђена су и придворна здања — црква, црквени конак, мали конак, касарна, апсана, механа и више економских објеката, а започето је и уређење парка, те је постепено формирана кнежева резиденција. Дуги низ година, Топчидерски конак служио је као Двор Кнежевине Србије. На спрату Конака, на углу који се види на разгледници, била је соба кнегиње Љубице.
Александар Дероко је о Кошутњаку писао: Кошутњак је био дворско ловиште, али отворено за Београђане. Све до 1903. године Кошутњак је био ограђен оградом од храстовог прућа, онако како су ограђена сеоска дворишта у Шумадији. Та ограда је уклоњена после те године и продата као грађевински материјал. Многе београдске куће добиле су затим паркете од те храстовине. Пре тога у Кошутњаку су слободно живела читава крда јелена са кошутама и срндаћа са срнама, а било је и зечева, фазана, па и лисица. Зими су нама деци давали по руковет сена да носимо у јасле. Срне нас се тада скоро нису ни бојале. Но убрзо после уклањања ограде сва крда су уништена.